Izaberi tri reči. Bilo koje. Slučajne.
I onda smisli Priču u kojoj su te tri reči ključne i od suštinskog značaja. Takvu Priču da ju je nemoguće prepričati bez korišćenja sve te tri Reči.

To je igra koju volim da igram sa drugima. Kreativna je, zabavna i ponekad teška. Jedna osoba kaže tri Reči, druga osoba ispriča Priču. I onda obrnuto.

Ključni element te igre je da je Priču nemoguće prepričati bez korišćenja tri izabrane Reči, da su one suštinske. To je čini jedinstvenom u tom momentu, a ne nečemu sastavljenom od fragmenata drugih priča, pa još onda “uglavljene” tri izabrane reči, eto čisto da se kaže da su prisutne, jedva pomenute.

Na primer, poslednja Priča koju sam trebao da smislim je nastala izborom reči Kompjuter, Drvo, Sunce.
Recimo da je priča bila “Marko je sedeo u parku, ispod drveta, radeći za posao na svom kompjuteru i uživajući u priorodi i prolećnom suncu. Zatim mu je pao kesten na glavu i dobio je ideju za projekat na poslu….”
To ne bi bila Priča, već adaptacija priče o Njutnu, jabuci i gravitaciji sa samo promenjenim elementima. Lako bi se prepričala sa “Dok je Marko sedeo u prirodi, pao mu je kesten na glavu i ….”. Kompjuter, Drvo i Sunce bi u toj priči igrali sporedne uloge, a priča bi zapravo bila više o Kestenu, Ideji i možda Poslu.
A Priča? Pusti mašti na volju…

Fascinantno mi je koliko se zapravo iskomunicira takvom Pričom. I koliki je potencijal produbljivanja konekcije sa pričaocem kroz takvu Priču. Jer ta Priča je nastatala upravo u tom momentu između vas dvoje, nekako se stvorila u mislima pripovedača, jedinstvena u tom trenutku, jedna Priča iznikla izmedju vas dvoje i tri Reči.

Još par misli da prenesom ovom Pričom:

• Što su tri Reči raznovrsnije, i Priča je zanimljivija.
• Može i obrnuto, za svaku priču postoje neke tri reči iz koje bi ona iznikla.
• Različiti momenti stvaraju različite Priče, čak i za iste tri Reči.

Možda se i ova Priča stvorila iz reči: Tri, Priča, Reč?

Šta su tvoje tri Reči? Šta je tvoja Priča?

“Šta ti je najpozitivniji momenat u prethodnih 7 dana?” je pitanje koje volim da pitam. Postavljam ga sebi, ljudima koje tek sretnem, a i onima koje dugo poznajem. Reakcije na pitanje i odgovori su raznoliki, ali uvek dragoceni. Još bitnije, to jednostavno pitanje ima efekat i ostavlja za sobom trag u životima onih koje dotakne.

Zašto to pitam?

Odgovor je uvek autentičan, pozitivan i vrlo često lako zapamtljiv.

Continue reading →

Ovaj koncept mi je zaokupi(ra)o misli i utkao mi se u moždane vijuge poslednjih meseci. Zarazila me je jedna draga osoba koja je mnogo dublje uplivala u celu problematiku, tako da je ovo u stvari neka moja laička interpretacija. Ali moja je, šta da se radi, ovako je pričam ovu priču…

Experience Economy

Gospoda iz Harvard Business Review-a su 1998. objavili članak na temu Experience Economy. Kažu da ekonomiju možemo da posmatramo kroz slojeviti model na nekoliko nivoa. Ekonomija možda zvuči suvoparno i hladno, ali zapravo ovi koncepti su primenljivi mnogo šire – o tome malo kasnije.

Nivo robe

Osnovni nivo ekonomije je nivo sirovina i roba (goods). Na primer, ako želiš kafu, možeš da odeš i kupiš zrna kafe, šećer, džezvu ako je nemaš već, šoljice. Od kad postoji razmena između ljudi (što je zapravo ekonomija), postoji i ovaj osnovni nivo ekonomije. Ovo je svima jasno, nema ničeg uzbudljivog ovde.

Nivo usluge

Sledeći nivo ekonomije je nivo usluge (service). Ovde se osim sirovina prodaje i dodatna usluga. Na primeru kafe, možeš da je kupiš gotovu na ulici ili u kafiću. Tu je osim sastojaka neko uložio i svoje vreme, rad i veštinu da napravi tu kafu (i to sve naplatio više). I ovo je svima blisko jer je veći deo naše ekonomije danas na ovom nivou usluge. Ali nije tako bilo pre par stotina godina kada je dominirala ekonomija roba i sirovina. U međuvremenu je veći deo ekonomije posatao uslužan.

Nivo iskustva

Naredni nivo je iskustvo (experience). Ovde stvari već postaju zanimljive. Tu se osim sirovina i usluge prodaje i neki osećaj ili iskustvo, nešto što ima i emocionalnog efekta na ljude. Dobar primer u svetu kafe je Starbucks (ili u Beogradu možda CoffeeDream ili Aviator ili Кафетерија?). To nije samo kafa. Nije isto uzeti kafu u McDonaldsu i sesti na kafu u CoffeeDream.

Ono što je nekome experience može nekome drugome biti samo service. Ovde već stvari postaju ličnije jer ono što na nekoga ostavlja emocionalan efekat na drugoga možda baš i ne ostavlja. Ipak jedan način da se primeti da je nešto ljudima experience (i više od obične usluge) je po suvenirima: sticker-ima na kompovima, brendiranim majcama, magnetićima na frižiderima, dužim putevima da bi se obišlo BAŠ TO mesto. Suveniri su  ta materijalna stvar koja povezuje dobro iskustvo u proslosti sa sadasnjim trenutkom.

Ja recimo kod kuće imam šolju za kafu sa logoom CoffeeDream-a koja mi je baš draga. Većina autobuskih i avio prevoznika ne prodaje experience prevoza već uslugu prevoza: nisam siguran da bih zalepio AirSerbia sticker na svoj laptop. S druge strane, mogu da zamislim da mi vožnja u prvoj klasi Swiss-om ili Etihad-om bude totalno experience i da želim da zadržim neseser koji sam dobio za uspomenu da me podseća na to iskustvo. Apple je uspeo da napravi da korišćenje njihovih uređaja mnogim ljudima bude  experience, da ljudi imaju emocionalni odnos prema njima. Nije ni čudo što uz svaki Apple uređaj dobijete i beli Apple sticker 😉

Danas veći deo ekonomije pokušava da se probije u experience economy sloj. Coca Cola odavno igra na tu kartu, RedBull ima čitavu svoju produkciju i TV kanale, GoPro prodaje nešto više od kamere promocijom nerealno dobih videa snimljenih GoPro-om, …. Na mikro nivou je ovo odavno u igri: tvoj omiljeni frizer ili baka na pijaci od koje kupuješ sir ti verovatno prodaju ipak nešto više od usluge. Na makro nivou smo i dalje u periodu gde većina pokušava da pronađe način kako da proda i experience.

Transformativno iskustvo

Četvrti i finalni nivo je transformativno iskustvo (transformational experience). Tu se osim sirovine, usluge i emotivnog iskustva prodaje jos nesto – drugačija verzija tebe. Transformativnih iskustava je još manje i još su individualnija – ono što je nekome transformaciono iskustvo, drugome je samo iskustvo ili mozda čak samo usluga.

Na primeru kafe, recimo da sediš u Rimu na trgu Campio de Fiori. Italijani se deru, cveće s trga miriše, osećaš sunce na licu i miris pravog italijanskog espresa koje ćes da srknes čim malo upiješ tu atmosferu. To i dalje nije transformativno iskustvo (verovatno), ali jeste iskustvo. Nakon dva meseca verovatno nećeš biti drugačija osoba zbog toga. Ali ako naiđeš na sliku odatle (ili magnetić), verovatno ce ti biti drago.

Transformativno iskustvo bi možda, za mene, bilo ako bih otišao u Kolumbiju u neko selo gde prave kafu.  I možda ako bih proveo s njima dva meseca živeći, uzgajajući tu kafu. Ako bih shvatio kako je kafa njima veća od svega, kako je to centralna stvar njihovih života i njihove zajednice. I ako bih popio s njima kafu koju sam sâm ubrao, osušio i ispekao, možda bih tada dva meseca kasnije bio delimično promenjena osoba, to bi možda bilo transformativno iskustvo za mene.

Na primer…

Ljudi često vole putovanja i knjige jer su im to iskustva a često i transformativna iskustva. Razne veze su samo service veze (ispunjavanje nekih osnovnih psihofizičkih potreba i 3 meseca nakon kraja ništa), većina su iskustvo (3 meseca nakon postoji neki emotivni trag) a one najvrednije su transformativno iskustvo (drugačija si osoba).

Matematička gimnazija, Petnica i MDCS su definitivno bila transformativna iskustva za mene. Fakultet baš i nije, više je bio servis edukacije – ali sam siguran da je za nekog drugog bio transformativno iskustvo. Znam dosta ljudi kojima je recimo FON ili neka studentska organizacija bila transformativno iskustvo.

Burning Man je velikom broju ljudi transformativno iskustvo, zbog možda i može nekome sa strane da to sve izgleda kao neka “sekta” (pada mi na pamet opet FON xD). Meni nije bilo neko transformativno iskustvo u nekom suštinskom smislu, ali jesam nakon boravka tamo bio delimično promenjena osoba, promenio sam i neke svakodnevne navike. Možda najbolji primer da Burning Man jeste bar iskustvo za mene jeste nalepnica koju smo morali da zalepimo na kombi kako bi ušli u sam kamp. Nakon završetka Burning Man-a smo vratili jako prašnjavi kombi rental agenciji, ali sam se potrudio da obrišem i pažljivo odlepim nalepnicu, sačuvam je i prenesem preko okeana (!), i zalepim je na svoja kola kao uspomenu – ako to nije dokaz da je nešto iskustvo onda ne znam šta je.

suvenir – propusnica za vozilo

burning man 2015

Girls, Boys & Toys su za mene definitivno experience. Ne bih baš imao njihovu tetovažu al bih nosio njihov sticker na laptopu 🙂 Išao bih u Novi Sad samo zbog njihove svirke. Verujem da ima ljudi kojima su oni service provoda i nisu iskustvo. Meni je npr Lezz Go  dobar service provoda. Stvarno se lepo izđuskam uz njih, al ne bih birao koji dan ću da izađem po tome da li oni sviraju. Ne bih išao u Novi Sad iako su dosta slični GBT po mnogo čemu. Al ima tu nešto…

Staša Vukadinović mi je iskustvo, a njena knjiga transformativno iskustvo mnogima. Ona ima zanimljiv instinkt i dar da stvari postavi na neki više nivo ove experience economy piramide, ali o tome više neki drugi put. Škola Kuvanja mi je uglavnom iskustvo zbog divnih ljudi koje sam tamo upoznao i dobrog druženja, a svakako je transformativno iskustvo što se tiče mojih kulinarskih sposobnosti. Večerica mi je transformativno iskustvo, a verujem da je većini gostiju bar iskustvo. Većina ljudi s kojima provodim vreme su mi iskustvo, a solidan broj i transformativno iskustvo. Iris mi je iskustvo.

Iris – moj omiljeni restoran

Stašina knjiga

Girls, Boys & Toys

Il Primo škola kuvanja

Marina Tamsol gleda zgrade drugačije

Il Primo škola kuvanja

Instagram mi je transformativno iskustvo. Zvuči neočekivano ali jeste jednim delom. U početku su slike na mom nalogu bile OK, a kasnije su postale dosta kvalitetnije – instagram je od mene napravio malo kvalitetnijeg amaterskog fotografa. Još konkretnije, Marina Tamsol je meni ali nekim drugima bila transformativno iskustvo. Jednostavno, način na koji ona posmatra zgrade je promenio delimično kako moj mozak percipira zgrade i bez njenog profila kadrove kao što je ovaj nikada ne bih uhvatio. Možda nije preterano bitan deo moje ličnosti, ali instagram jeste promenio jedan delić mene koji sada dosta više uživa u pokušajima da uhvati pravi tranutak na fotografiji.

I sam koncept experience economy-ja i osoba koja me je zarazila su očigledno transformativna iskustva za mene.

A ti?

Ponekad se zapitam “Da li je ovo što pravimo na poslu nekome service ili experience ili transformative experience?”, “Ko je meni (transformativno) iskustvo?”, “Kome sam ja (transformativno) iskustvo?”.

Za koga si ti iskustvo? Transformativno iskustvo?

Šta je tebi (transformativno) iskustvo? I ko? Šta tebi ostavlja trag?Porazmisli pa zapiši. I reci tim osobama. Napiši na papir pa ga baci slobodno posle. Tweetni ili iscrtaj grafit. Ostavi dole u komentaru ili podeli sa ostalima ovde. Ali svakako zapiši to što ostavlja trag.