“Šta ti je najpozitivniji momenat u prethodnih 7 dana?” je pitanje koje volim da pitam. Postavljam ga sebi, ljudima koje tek sretnem, a i onima koje dugo poznajem. Reakcije na pitanje i odgovori su raznoliki, ali uvek dragoceni. Još bitnije, to jednostavno pitanje ima efekat i ostavlja za sobom trag u životima onih koje dotakne.

Zašto to pitam?

Odgovor je uvek autentičan, pozitivan i vrlo često lako zapamtljiv.

Ljude koje tek sretnem ume da izbaci iz šablona. Što je strava stvar. Mnogo mi je lakše da upamtim da je neko “ponovo trčao nakon povrede”, “napisao svoju prvu pesmu”, rekao “jel ovo kao treba iskreno? jedan seks od ponedeljka!”, nego ime, godište, zanimanje, neznamštaveć…

Ume i da iščačka nešto novo i iz onih koje često srećem. “Došao sam trotinetom na posao” reče moj kolega a istovremeno i profesor koji mi je predavao u srednjoj školi (ovo je bilo pre ludila električnih trotineta!). “Neočekivana svadba za koju je poziv stigao manje od 24h unapred”. “Pavle (sin, 3 godine) je zezao mamu što je kupila žutu majcu kad već ima jednu žutu kod kuće. To je bukvalno pokupio od mene!” Često bi neki ovakvi biseri ostali neizrečeni u toku nekog uobičajenog (i ustaljenog!) toka konverzacije.

Većina pozitivnih momenata koje čujem su zapravo vrlo jednostavni ali svakako ne propuštaju da razvesele i razvedre nas sa obe strane tog pitanja. Što je jako lepo, zar ne?

Zadesi se ponekad da neko kaže “jao ne znam baš teška nedelja”. Onda uvek ide isto. Ja kažem “Ma sigurno ima nešto, neka sitnica, čuo si dobru pesmu, neko te je nasmejao, čuo si dobru vest, prijala ti je kafa, neki momenat sam sa sobom, …” i dok nabrajam promeni im se lice i sete se nekog momenta. A onda još jednog, pa još jednog… E to je poseban osećaj ispunjenosti!

Odakle to pitanje?

Prvi put sam to pitanje video u Five Minute Journal. To je dvenik sa 5 jednostavnih pitanja od kojih se tri popunjavaju na početku, a dva na kraju dana. Neko vreme sam popunjavao dnevnik na papiru, zatim u aplikaciji, a kada sam prestao sa pisanjem, pitanje je ipak nastavilo da me prati. Tako sam stekao naviku da sam sebe pitam za najpozitivnije momente.

Jedno od 5 kratkih pitanja je “3 sjajne stvari koje su danas desile”

U nekom trenutku sam primetio da je jedna moja drugarica u malo crnjem sivljem periodu života. Zapravo, u tom trenutku mi je bila jedva poznanica ali i sâm prošavši nedavno kroz slične periode svog života i života bliskih ljudi imao sam instinkt da nekako doprinesem. Pitao sam je za najpozitivniji momenat i jedva iščupao neki detalj. Rekoh joj da ću je pitati ponovo kroz nedelju dana i da sam siguran da će se desiti nešto vredno deljenja. Tako se nastavilo par nedelja dok nije počela sama da se javlja svaku nedelju veče sa sve više pozitivnih momenata. Iz toga se rodilo pitanje “najpozitivniji momenat prethodnih 7 dana?” a i jedno lepo drugarstvo. Vredne stvari su se krile u tom sivilu.

Pitanje koje ostavlja trag

Postoji nešto dublje u ovom pitanju od nivoa pozitivne, autentične i zanimljive interakcije – ono menja našu realnost.

Sam fokus na to šta su nam bili pozitivni momenti u prošlosti utiče na to da lakše primetimo pozitivne stvari u trenutku kada se dešavaju, a samim tim i više uživamo u njima i cenimo ih. Dakle za iste realne (objektivne) okolnosti, ovo pitanje čini našu (subjektivnu) realnost ispunjenijom.

Ono što je iznenađujuće je da ovo pitanje ne menja samo našu subjektivnu realnost, već i vrlo objektivnu realnost. Na prvu loptu može da zvuči ludo, ali za dva paragrafa će biti jasnije 🙂

Na ličnom primeru, pre nekog vremena jedan od pozitivnih momenata mi je bio susret sa Cirkusferom i novi doživljaj šta cirkus može da bude. Cirkus kao izraz multidisciplinarne umetnosti, nešto što golica um i čula, za razliku od cirkusa kao proste zabave. Mesec dana kasnije, primetio sam da u mom životu odjedanput postoji mnoštvo različitih i vrlo neobičnih umetničkih događaja, često i eksperimentalnog karaktera. Zapitao sam se kako se sve to desilo, pošto nisam aktivno tražio takve događaje. Shvatio sam da je osvešćivanje pozitivnog momenta sa Cirkusferom uticalo da primećujem i prirodno gravitiram tragovima koji upućuju na slične stvari. Video bih događaj na Facebooku i umesto da ga i ne konstatujem zainteresovao bih se da vidim o čemu se radi. Čuo bih konverzaciju ljudi oko mene i umesto praćenja nekih svojih misli aktivirao bih se i postavio pitanje o čemu se radi, na osnovu samo par reči koje sam primetio u pozadini. Pažnju bi mi privukla osoba koja je kreativno obučena, na nekom podsvesnom nivou me podsećala na ljude iz Cirkusfere, i deset minuta kasnije bismo pričali i saznao bih za nešto novo. Dosta dobro za jedno pitanje od samo 6 reči.

Sam čin osvešćivanja pozitivnih momenata iz prošlosti trenira naš mozak i oblikuje našu percepciju tako da primećuje stvari koje inače ne bismo primetili a bitne su nam. Kao jednostavan eksperiment, pogledaj oko sebe i nađi neku crvenu stvar u vidokrugu, reci sebi da ti je crvena boja bitna i posmatraj koliko puta će ti razne crvene stvari privući pažnju i bukvalno “upasti u oko” u narednih sat vremena. I onda, ako to funkcioniše tako za jednu vrlo običnu stvar kao što je crvena boja, zamisli kako tek funkcioniše za stvari koje su nam zaista bitne i usrećuju nas.

Dakle?

Šta ti je najpozitivniji momenat u prethodnih 7 dana, zaista? A u životu onoga ko ti sad, baš sada pada na pamet? Šta je ono što je ostavilo trag u prethodnoj nedelji nekoga koga prvog sledećeg sretneš? Pitaj pitanje, podeli pozitivne momente i usudi se da promeniš svoju a i nečiju realnost.